Priča Đorđa iz Loznice koji je postao svetski kuvar: Počeo od mamine kuhinje pa stigao do Singapura! (FOTO)

Od obala Drine u rodnoj Loznici, preko elitnih evropskih kuhinja, pa sve do Singapura, životni put kuvara Đorđa Ćetkovića svedoči o tome da se istinski uspeh ne postiže prečicama, već neumoljivim radom, poštovanjem tradicije i verom u sopstveni zanat. Danas, kao izvršni šef kuhinje u prestižnom mediteranskom restoranu "Pano Kato" u Singapuru i zvanični ambasador Kulinarske federacije Srbije za Aziju, Đorđo spaja vojničku disciplinu austrijskih mentora sa toplinom balkanskog gostoprimstva.

Za Đorđa je kuhinja oduvek bila više od profesije, ona je, kako kaže bila odrastanje, vaspitanje i način života. Prve lekcije o hrani nije dobio iz kuvara i priručnika, već sa porodičnog praga, tamo gde hrana nosi dublje značenje od pukog obroka.

- Odrastao sam u Loznici, na obali Drine, u kraju gde se gost na vratima dočekuje hlebom i solju. To je bila moja prva škola, mnogo pre kuvarske jakne. Druga škola bila je sama kuhinja. U kuhinjama sam radio još dok sam išao u školu i najveći deo zanata naučio sam sam: gledajući, pitajući i ponavljajući. Kuhinja me je zauvek uzela 2003. godine. Prvo jelo koje sam spremio za goste bile su lovačke šnicle od junetine, domaće jelo bez prečica, koje ne prašta nestrpljenje. Kako sam odmah posle škole postao su-šef? Bez čuda i bez prečice. Kada drugi tek ulaze u kuhinju, ja sam u njoj već imao godine rada iza sebe. Ruke su znale posao pre nego što sam dobio zvanje - započinje priču Đorđo za RINU.

Pravu profesionalnu formu i brušenje zanata do savršenstva Đorđo duguje rigoroznoj evropskoj kulinarskoj školi. Mentorstvo u Austriji kod šefa stare kova postavilo je temelje za sve što će uslediti u njegovoj karijeri na svetskom nivou.

- Pravu formu tom zanatu dao je moj prvi šef i mentor, Austrijanac Kristian Kohnerr, kuvar stare škole, kod koga sam 2004. i 2005. radio u Gracu. Tamo sam shvatio da kuhinja nije posao od-do, nego način života. Pre Singapura kuvao sam u Srbiji, Austriji, švajcarskoj, Nemačkoj i Portugalu. Iza mene su bile skoro dve decenije evropskih kuhinja, a onda me put odveo na drugi kraj sveta - kaže ovaj vešti kuvar.

Odlazak na drugi kraj planete doneo je susret sa potpuno drugačijom kulturom, ali i kulinarskom klimom. Singapur, blistava azijska metropola, postao je Đorđov novi dom iz dva razloga.

- Ako me pitate zašto sam ostao baš tamo, odgovor ima dva imena. Prvo je ljubav. Oženjen sam Singapurkom, Maszianom Ćetković. Iza svakog profesionalnog puta stoji neko ko u njega veruje pre nego što svet vidi rezultat, a ona je verovala prva. Drugo ime je sam grad. Singapur ceni rad, red i znanje, a za kuvara je to kao plodna zemlja za seme. Ovde se mnogo više gleda šta znaš da uradiš i da li to možeš da ponoviš svake večeri nego odakle dolaziš. Zato Singapur zovem rajem na zemlji. Ne zato što nema muke, nego zato što trud ovde ima smisla - dodaje Đorđo.

Ipak, tropski uslovi i specifični zahtevi lokalnih gostiju tražili su potpunu profesionalnu transformaciju i redefinisanje tehničkog pristupa namirnicama.

- Prvo te dočeka vazduh. Izađeš iz klimatizovanog prostora, a vrelina te obavije kao para kad se skine poklopac sa lonca. Nema godišnjih doba, nema kaputa, nema snega za Božić. Za kuvara klima menja i zanat: testo drugačije narasta, začinsko bilje brže vene, mlečni proizvodi traže strožije čuvanje. Morao sam da prilagodim i recepte i organizaciju kuhinje. Onda nepce. Azijska kuhinja traži ravnotežu slanog, slatkog, kiselog i ljutog, često u jednom zalogaju, a ta ravnoteža je mnogo finija nego što izgleda. Iako sam stigao sa skoro dve decenije iskustva, znao sam da moram ponovo da učim. Ne da kuvam, nego kako ovdašnji gost doživljava hranu - priča Đorđo.

Pored uspeha na meniju sa mediteranskim i grčkim specijalitetima u restoranu u Singapuru u kom je šef kuhinje, Đorđo nikada ne zaboravlja svoje poreklo. Kao zvanični ambasador Kulinarske federacije Srbije za Aziju, ponosno nosi grb svoje zemlje i kroz autorsku knjigu „The Grand Heritage Cookbook” otvara vrata srpske gastronomije azijskom tržištu.

- Na grudima moje jakne zlatnim koncem je izvezeno: Ambassador Đorđo Ćetković. Najveći trenutak bio je oktobar 2024. Singapur je bio domaćin svetskog kongresa kuvara Worldchefs u Marina Bay Sandsu, a ja sam dočekao i ugostio srpsku delegaciju, sa predsednikom Federacije Zoranom Miškovićem i prof. Goranom Radivojevićem. Vidim i danas te bele jakne sa grbom Federacije usred Marina Baya, među kuvarima iz celog sveta. Imao sam osećaj da je kuća došla u goste. A kada je Tim Srbije osvojio srebrnu medalju, bio sam ponosan kao da je medalja stigla u moju kuhinju. Iste godine Federacija mi je dodelila priznanje za doprinos očuvanju i promociji nacionalne gastronomske kulture i tradicije. To nije trofej za vitrinu, nego obaveza. Deo te obaveze je i moja knjiga The Grand Heritage Cookbook, na engleskom jeziku, 299 strana i 145 recepata, da i ljudi u Aziji mogu upoznati srpsku trpezu, recept po recept - kaže Đorđo.

Iako daleko, nostalgija i mirisi rodnog kraja ostaju njegova najveća inspiracija. Gde god da se nalazi, filozofija stola i dočekivanja za njega ostaje nepromenjena.

- Nedostaje mi ono što se ne može uvesti avionom. Majka Mara u Zvorniku, koja zna kada sin dolazi i tog jutra mesi pogaču. Miris toplog testa koji se širi kućom i hleb koji se lomi rukom. Drina, koja deli Loznicu i Zvornik, a u stvari ih spaja. Skobalj, onaj pržen, sa komadom hleba i crnim lukom, pored reke. Ćevapi u lepinji sa lukom. I spontanost, ono kad neko pokuca bez najave, a domaćin iznese šta ima u kući. A naša trpeza za mene nije meni, nego dočekivanje. Hleb i so na vratima, sir i kajmak na stolu, vreme koje niko ne meri. Za takvim stolom niko nije gost dugo, posle prvog zalogaja svi su domaći. To nosim sa sobom gde god da sam. Moj koren je na Drini, a krošnja se raširila pod tropskim suncem. I jedno znam sigurno: gde god da budem, gost će biti dočekan kao kod nas, hlebom i solju - poručuje ovaj vrhunski kuvar.

Bonus video:

(Espreso/RINA)